Za Vitovo kozje maslo ne pitaju za cijenu- korona vratila ugled zaboravljenom eliksiru

Tražnja za kozjim proizvodima, poznatim po tome da imaju blagotvorno dejstvo za ljudska pluća i da povećavaju otpornost na sve bolesti, porasla je u vrijeme epidemije virusa korona, a jedan od nekada u ishrani obavezno zastupljenih proizvoda, koji se zahvaljujući toj bolesti sve više vraća u domaćinstva je donedavno zaboravljeno kozje maslo.

Za kilogram kozjeg masla potrebno je izdvojiti više od 40 maraka, a kada je od mlijeka sa planinske ispaše koza to je još i jeftino, imajući u vidu da je takvo mlijeko mnogo zdravije, ali zbog manjeg udjela masti u kozjem mlijeku potrebno je u proizvodnji masla utrošiti dosta više litara, što diktira i cijenu.

A upravo takvo mlijeko je na farmi koza Vitomira Škipine, u fočanskom selu Gornji Kremin na 1.000  metra iznad mora.

Njegove koze su stalno na ispaši, a čak i zimi kada je manje snijega, kao što je to bilo protekle, koze su više vani i brste.

Vito priča da je kozji puter izuzetno tražen i pored toga što ima visoku cijenu, a nagli skok tražnje ovog ljekovitog proizvoda pripisuje pojavi korone.

Ručna mašina za odvajanje milerama

„Puter se prošle godine baš dobro tražio, tako da sam nabavio mašine za proizvodnju. Proces je jednostavan- ručna mašina prvo odvoji mileram, koji se zatim stavi u bućkalicu na struju i potrebno je da se bućka oko pola sata. Slično kao što se to nekada radilo starinski, a sada na struju ide brže“,priča Vito.

Bez mašine, pojašnjava Vito, puter od kozjeg mlijeka je veoma teško napraviti, jer ono ima manje masti od kravljeg, pa je za 300 grama putera potrebno deset litara mlijeka.

Bućkalica za proizvodnju putera

„Kozji puter se konzumira kao i obični puter, kako ko voli, sa medom, najbolje onako sirov. Kada bih imao veće količine trebalo bi ga pretopiti i onda bi mogao duže da stoji, a neko više voli mlad“, navodi Vito.

Jedini stanovnik Gornjeg Kremina priča da korona nije mogla “dobaciti” do ovog planinskog sela.

Puter od kozjeg mlijeka sa Vitove farme

„Ovdje nema korone, ja sam toga oslobođen, u prirodi sam svaki dan i za mene nije problem“.

Vito se u ratu spaljeno rodno selo, iz kojeg je odselio u ranom djetinjstvu, vratio nakon života u Sarajevu i Palama.

U prvim povratničkim godinama živio je u trošnom objektu zajedno sa kozama, dok mu prije tri godine u dobrotvornoj akciji Parohije ustikolinske Srpske pravoslavne crkve nije napravljena kuća, kada je dobio i struju.

Njegovo stada trenutno broji nešto više od 40 velikih koza, a sa jaradima je i više od 70 grla. Bilo bi ih još da mu jesenas vukovi nisu zaklali desetak koza.

„Bilo je štete, ali opština mi je refundirala, izašli su mi u sret i priznali su mi štetu. Kuću još nisam svu opremio, ne mogu sve da stignem, pravio sam novu štalu, borim se , ne odustajem. Štalu sam napravio sam, koze su dobile novi dom, sad mi je lakše, kraj puta su, ne silazim više u potok, lakše i meni i kozama“, priča uvijek dobro raspoloženi i nasmijani Vito.

Protekla zima bila je izuzetno hladna, pa mu je u januaru od mraza uginulo nekoliko jarića, ali nije bilo mnogo snijega i mogao je češće izvoditi koze da brste.

Osim vukova, posjećuju ga još samo lovci.

„Niko ne dolazi, jedino lovci kad je lov na divlje svinje, od oktobra do januara. Bilo je dobrog druženja, ostavili su mi i mesa od divljih svinja, sušio sam, tako da hrane ima u izobilju“.

Da li će ga sveopšte poskupljenje životnih namirnica natjerati da i on više zacijeni svoje proizvode još nije odlučio.

„Možeš ti cijeniti koliko hoćeš, narod slabije ima para. Ne znam, vidjeću, možda za jednu marku da dignem cijenu mesa žive vage. Prošle godine je bilo pet maraka, neki su jagnjad digli na sedam maraka, to je previše, pa vidjeću“, kaže Vito.

Prve komšije su mu, u selu Putojevići, udaljene tri kilometra.

Žao mu je što su se sela opustjela i što se ljudi, izuzev povremenih obilazaka zavičaja, ne usuđuju na život van grada, a na selu je, ističe, aspolutna sloboda.

„Na selu si sam svoj gazda, možeš da odmoriš kada hoćeš, još da sredim ove objekte i biće mi mnogo lakše. Ne zavisim ni od koga, imam potpunu slobodu, jedino što sam obavezan prema kozama. Lijepo je biti u prirodi“, poručio je Vito.

Izvor: Radio Foča